lat

Свет једнаких је свет могућности


ПОДЕЛИТЕ:

За овогодишњи Међународни дан жена којим се славе социјална, економска, културна и политичка достигнућа великих и славних жена из наше и светске историје, али и обележава стална борба за женска права и равноправност, Уједињене нације фокусирале су се на тему „Свет једнаких је свет могућности“. Звучи снажно, звучи одлучно, звучи тачно. У Србији звучи скоро па невероватно.

Србија је земља у којој је током 2019. године забележено 26 случајева убистава жена од стране партнера или члана породице – најчешће у кући или стану које су делиле са насилником, док је једна жена извршила самоубиство након дугогодишњег трпљења насиља. Најмлађа жртва имала је 19 година, а најстарија 88 година. Раднице у Србији изложене су мобингу, прековременом раду, дискриминацији на радном месту, као и вербалном и сексуалном насиљу, док се њиховим колегиницама из лесковачке „Јуре“, уместо одласка у тоалет за време радног времена, препоручује ношење пелена. Раднице у српским фабрикама су и оне на које председник државе указује да су „узете“ за посао зато што турског инвеститора присуство жена чини „срећним“ јер „мисли да ће... еее...“

Такође, Србија је земља у којој се тешко налази послодавац који би подржао девојку или жену која би тек да постане мајка, док јој држава истовремено презентује и готово намеће сет неспретно смишљених слогана попут „Рађај, не одгађај!". Законом о финансијској подршци породици оштећене су труднице и породиље, мајке чија су деца рођена као особе са инвалидитетом, пољопривреднице, али и жене које заузимају највише пословне позиције и остварују највише приходе у земљи, док их држава истовремено саветује, рекло би се готово моли, да се пословно остварују у Србији, а не у просперитетним земљама Запада.

Новинарке у Србији – од којих је неке, како их ова власт види, могуће „волети“ само „када лако клекну“ – свакодневно су изложене претњама и увредама, било да је реч о јавним наступима, конференцијама за штампу или прљавим таблоидним кампањама. Истовремено, када је извештавање о мушком насиљу над женама у питању, у медијским објавама неподношљиво се често срећемо са неетичким извештавањем, релативизацијом насиља, па чак и исмевањем сâме жртве.

Да ли смо једнаке када нас шамарају у ријалити програмима док постајемо срамни „симбол“ више него евидентне, али ипак ретко санкционисане, ескалације насилништва, сексизма и мизогиније у читавом друштву? Да ли смо једнаке када један народни посланик каже својој колегиници да ће јој „нестати све длаке са главе, глава бити намазана катраном и налепљена гушчијим перјем“ само зато јер је изговорила наглас нешто што мисли? Да ли смо једнаке ако се зовемо Марија Лукић?

Не, нисмо једнаке.

Тек неколико дана након што је председник Србије расписао парламентарне, а председница Народне скупштине локалне изборе, Међународни дан жена доноси нам ову кратку тврдњу, или, за нас у Србији, кратко подсећање: „Свет једнаких је свет могућности“.

Србија је земља у којој органи власти готово свакодневно крше Устав и законе и урушавају њене институције. Србија је земља са забрињавајућим стањем људских права и медијских слобода, земља непотизма, корупције и организованог криминала, и земља у којој је атмосферу неслободе, страха и насиља немогуће не приметити и осетити. Србија је земља у којој младићи склони промовисању нацизма избоду ножем другог младића само зато јер носи мајицу са антифашистиким обележјем, док власт остаје нема када је јачање фашизма и деснице у питању. У Србији која стреми да (п)остане део демократског света, не постоје услови за фер и слободне изборе.

Да ли смо једнаки на изборима ако немамо могућност да будемо истинито и благовремено информисани и ако не гласамо слободно, без притисака и уцена? Да ли смо једнаки пред сумњивим докторима наука на функцијама и универзитетским професорима који су звање стекли као награду за партијску оданост, док наша деца, са тим истим дипломама, напуштају земљу? Да ли смо једнаки ако смо управо ми били ти који смо своју децу – из финансијских разлога, родитељског себичлука или просте вере у боље сутра – лишили шансе за пристојан и нормалан живот ван Србије?

Не, нисмо једнаки.

Да ли је важно колики проценат жена седи у скупштинским клупама, ако тамо и мушкарци и жене гласају на звонце?

Не, није важно.

Бојкот предстојећих избора оставиће јасну поруку да не желимо више трпети неједнакости. Бојкот је наш избор. Бојкот ствара могућности да се чује глас свих бесних, разочараних и изневерених у Србији, а да притом тај глас не убаце у бирачку кутију.

Хвала на каранфилу и за њега се требало изборити. А сада, када већ стварамо свет могућности, желимо ли се изборити и за свет једнаких?

Драгана Ракић

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ