ћир

Rektorka, ona koja radi svoj posao


PODELITE:

Autorski tekst Biljane Maksimović

– Ja samo radim svoj posao, a svako može da me naziva kako želi, poručila je, mirno i staloženo, rektorka BU Ivanka Popović.

Koliko u ovoj rečenici istine ima, potrebnog mira i neophodne mudrosti? Simetrije i analogije su klizav teren za nigdinu, ali ovde je opravdano i smisleno setiti se reči kojima se odbija pokornost i ostaje uz mladost, izgovorio ih je u jezivom, oktobarskom danu u Kragujevcu, profesor jedan i glase: „Ja još uvek držim čas“.

Predmet diskusije i sporenja mogu i moraju biti metodi kojim su se svi služili i u nastojanju da se razotkrije ceo mehanizam koji počiva na lažima i prevarama i u osionom inaćenju sa istinom i pravičnošću. Borba se odvijala u Rektoratu, zato što su mnogi otišli sa polja na kome se razvijala borba. Pojedini u zaklon fotelje, neki sinekurama pridobijeni za ćutanje udaljili su se na bezbedno rastojanje, mnogi iskustvom naoružani nisu iskoračili da na čistinu izvuku glibavi nanos koji sistem namerno nanosi Univerzitetu. Vučić u akademskoj zajednici nikada nije imao stvarnu podršku. Za sedam godina jeste lista potpisnika podrške njemu uvećavala se, no, kao pre svega mag manipulacije, znao je i način igranja sa brojevima i stvaranja iluzije velikih numera. U Vučićevom slučaju ne važi pravilo da je apsolutista političar čiji ego puni svita oko njega, prividom i lažima, a on nesvestan načina ustoličen čeka dalja poklonjenja. On je taj koji planira i ostvaruje naum i znao je da hiljadu potpisa samo je papir, ne i bezuslov, ne i spremnost, ne i poštovanje. Za njega hiljadu znači deset puta više od onog ispod njega, za hiljadu ljudi koji su imenom dobili kredit za spokojan rad to je deset puta lakši način.

Studenti koji su zaposeli zgradu Rektorata nisu paradigma političke korektnosti. Ni po broju, ni po uticaju, nisu ni reprezent mladih čak. Međutim, jesu pripadnici generacije kojoj i sadašnjost izmiče, dok budućnost čeka izvan granica zemlje. Što su oni energičniji ili glasniji, blagonakloni čuvari javnog morala rekli bi i drskiji, izrazi su i posledice ideologije koja seje oskudicu u svemu. Ni u jednom drugom vremenu ne bi bilo zamislivo da plagijator čuva ključeve državne kase, da rušitelj iz Savamale priča o izgradnji, da nasilnik mirnoćom propovednika ispred vladinog grba raspreda o sutrašnjici svih nas. Nijedno drugo vreme ne bi moglo da pomiri i toliko suprotnosti koje postoje među mladima, kao ovo.

Rektorka, koja živi i radi u ovom i ovakvom namerno posvađanom svetu, izabrala je svesno i savesno da se ne posvađa. Sa sobom. Svojom misijom. Vizijom. Nismo je čuli da ruži nikoga, nije prelazila granice kultivisane uljudnosti nijednog časa. Dakle, u vremenu kada prodaje ugleda, obezvređivanje časti i krađe zvanja iskušavaju i krše ljude, savezništva, zajednice i društvo, ona nije imala spor sa svojim moralnim i profesionalnim. Merila znanja istakla je kao jedino bitna. Reći će neko, nemerno ili nehotično, da je ovo suviše mali primer za dalekosežne promene. Tačno, no, i on uz sva ograničenja pokazuje da manjina mora imati mogućnost da iskaže stav, da razgovor mora postati uzorni model rešavanja sporova i da Univerzitet ima snage za rešavanje svega, pa i onoga što im je političkom voljom nametnuto sa strane.

Autorka je šef Informativne službe Demokratske stranke

(Izvor: mediasfera.rs)

PRATITE NAS

Postani član

KATEGORIJE