ћир

Pozdrav iz Toplog Dola


PODELITE:

Autorski tekst Srđana Milivojevića za Danas

Ugrejalo planinsko sunce nad rajskom naseobinom podno Midžora.

Gizdave reke žuboreći teku ka Temskoj, ali staroplaninski dragulji, vodopadi Krngulj, Čungulj, Piljski vodopad, Kaluđerov skok, skoro da su ostali bez vode u ovom sušnom delu godine. Kao da i oni žele da svoje kapljice sačuvaju od bahatih investitora, koji bi ovu Božju blagodat da gurnu u cev, a potom u svoj novčanik.

Sakriveni duboko u gustim nedrima Stare planine, među stoletnim bukvama koje bi u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu bili spomenici prirode a ne smetnja na budućoj trasi cevovoda za mini hidroelektrane, svoj lagani žubor mešaju sa kliktajima sokola, pletući himnu slobode kakva se čuje retko gde na planeti. Ne huče onako moćno kao u proleće dok se survavaju niz okomite litice, neki više šapuću, sa drugih voda jedva i da curi. Izgleda da su i vodopadi staroplaninski čuli poklič Toplodolaca upućen „investitorima“:

„Ni kapku vode vam nema dademo!“

Zajedno sa sokolima, planinskim potocima i bistrim rekama, pesmu slobode pevaju i meštani Toplog Dola, Temske, Rakite. U horu sa Toplodolkama pevaju i Topličanke, sa Piroćancima su i Zaječarci, uz Knjaževčane su i Leskovčani. Stigli su i Novosađani, podršku daju i ljudi koji su se davno iz Toplog dola preselili u Dolovo kod Pančeva.

Tu su i Beograđani koje predvodi svojim divnim glasom i prelepim akordima na gitari i flauti Zoran. Boje prestonice brane i antropološkinje sa Vračara, te desetak iskrenih zaljubljenika u prirodne lepote Srbije i mladi istraživači i prirodnjaci. Pristigli su i bajkeri iz cele Srbije, ali su pre njih stigli biciklisti iz Pirota. Miljan i Srđan Cvetković pod budnim okom Zorice, kosmopolite rodom iz Raške pripremaju za otvaranje Trg slobodnih reka.

Divni i plemeniti planinari iz Lazarevca pletu kolo sa Toplodolcima. Kraj Srđanovog mosta, u hladu stoletnog oraha, jednog od najvećih u Srbiji, gori Olimpijska vatra koja se ne gasi već danima. Most je okićen porukama „dobrodošlice“ svima koji bi ovu lepotu da vide kao svoj profit. Neša, jedan od najboljih poznavalaca Stare planine, sa suprugom i vernim nemačkim ovčarom, neobičnog imena Kondor, širokim osmehom i svežim drenjinama dočekuje goste, ljude iz svih krajeva Srbije koji su došli da se pridruže u odbrani reka, planina i slobode. Reč „investitor“ je najnepopularnija reč u ovom delu Srbije.

Zbog „investitora“ svi ovi ljudi su pohrlili u Topli Do. Preko Srđanovog mosta razapet lanac. Jak, masivan, nije onaj kineski. Došlo vreme da se u Srbiji lancima brani sloboda. Iza lanca klupa načičkana ljudima sa drenovim štapovima i motkama. Nekako mi se čini kako u Srbiji jesen odmiče, da su dani sve kraći a motke sve duže. Oslonjena o crvenu metalnu ogradu mosta, jedna baka svima objašnjava gorštačku suštinu života i trajanja u ovom delu Srbije i razloge za protest:

„Kažu neki da bi ta hidroelektrana i nama u selu donela neku paru. Ne znam. Možda i jeste tako. Samo ja sam bez para naučila da živim celog život. Al bez reke ne znam!“

Topli Do i selo Rakita su postali prestonica slobodne i pobunjene Srbije. Taj usahli i zapusteli deo Srbije u kome vetar njiše prazne drvene kolevke pred trošnim kućama, a neobrane jabuke iščekuju prvi mraz da ih skine sa čvornovatih krošnji, koji je star kao i samo ime planine pod kojom su se svili Topli Do i Rakita, sakupio je svu svoju preostalu gorštačku snagu, prkosno ne dajući da poslednje kapi života sa ovih vrleti iscure kroz olovnu cev u „investitorov“ novčanik.

Ovaj iscrpljeni ali žilav narod, čija su naborana čela jednako brazdali planinski vetar i sunce, ne dozvoljava da ispod Oštre čuke usahnu život i nada. NJihove grube ruke izbrazdane teškim radom mirišu na dostojanstvo i čestitost, dok se oslanjaju na čvornovate motke.

Zvona sa crkve koja se jedva drži, u kojoj već dugo nema nedeljne liturgije, koja godinama ne zvone ni za službu Božju, a kamo li za krštenje i venčanje, ođekuju po stoletnim šumama i vrletnim stenama dok pozivaju ljude ovoga kraj da sakupe poslednju snagu i odbrane svoje. Sa meštanima u stroju su i stotinak Toplodolaca čija su imena uklesana na kamenoj česmi u centru sela, koji nas podsećaju na srpske Leonide koji svoje kosti ugradiše u temelje slobode u Balkanskim ratovima, koji svojim glavama omeđiše granice srpstva u Velikom ratu, i Drugom svetskom ratu, pokazujući pokolenjima kako se brani sloboda.

Jato zvezda sija nad Toplim Dolom u mrkloj noći dok milioni iskri sa vatrišta u centru sela lete u nebo. Ne sjaje to obične zvezde. To su zvezde iskovane u kovnici hrabrosti i ljubavi prema Srbiji, na Bregalnici, Ceru, Kolubari, Kajmakčalanu. Jato Karađorđevih zvezda u mrkloj noći bez mesečine obasjava Topli Do, sokoleći srca onih koji se smenjuju na straži. Pedeset vitezova Karađorđeve zvezde dao je ovaj kraj. I taj bi narod sad neko da natera da mu ćutke preda svoju reku i svoju slobodu.

Na straži se smenjuju mladi i stari, bake i unuci, očevi i deca. Te iskre sa velike vatre u centru sela su iskre nove nade i za ovaj kraj i za Srbiju, koje poručuju novim dahijama:

Narod smo slobodan a ne raja iz Toplodolske mahale. Ne damo vam naše reke, naše planine, našu Srbiju i našu slobodu jer to je sve što imamo. I zato dahijo čipuljićki dobro čuj šta se čuje podno Stare planine:

„Gromki se poklič ori

Prolama stoletne gore

Ječe vrletne stene

Huče planinske reke

Nada se diže ko nebom sokoli

To sloboda iz Toplog Dola govori!“

Ne dajmo naše reke! Jer u njima teče i žubori i naša sloboda!

Autor je član DS

(Izvor: Danas)

PRATITE NAS

Postani član

KATEGORIJE