lat

Поздрав из Топлог Дола


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Срђана Миливојевића за Данас

Угрејало планинско сунце над рајском насеобином подно Миџора.

Гиздаве реке жуборећи теку ка Темској, али старопланински драгуљи, водопади Крнгуљ, Чунгуљ, Пиљски водопад, Калуђеров скок, скоро да су остали без воде у овом сушном делу године. Као да и они желе да своје капљице сачувају од бахатих инвеститора, који би ову Божју благодат да гурну у цев, а потом у свој новчаник.

Сакривени дубоко у густим недрима Старе планине, међу столетним буквама које би у било којој другој земљи на свету били споменици природе а не сметња на будућој траси цевовода за мини хидроелектране, свој лагани жубор мешају са кликтајима сокола, плетући химну слободе каква се чује ретко где на планети. Не хуче онако моћно као у пролеће док се сурвавају низ окомите литице, неки више шапућу, са других вода једва и да цури. Изгледа да су и водопади старопланински чули поклич Топлодолаца упућен „инвеститорима“:

„Ни капку воде вам нема дадемо!“

Заједно са соколима, планинским потоцима и бистрим рекама, песму слободе певају и мештани Топлог Дола, Темске, Раките. У хору са Топлодолкама певају и Топличанке, са Пироћанцима су и Зајечарци, уз Књажевчане су и Лесковчани. Стигли су и Новосађани, подршку дају и људи који су се давно из Топлог дола преселили у Долово код Панчева.

Ту су и Београђани које предводи својим дивним гласом и прелепим акордима на гитари и флаути Зоран. Боје престонице бране и антрополошкиње са Врачара, те десетак искрених заљубљеника у природне лепоте Србије и млади истраживачи и природњаци. Пристигли су и бајкери из целе Србије, али су пре њих стигли бициклисти из Пирота. Миљан и Срђан Цветковић под будним оком Зорице, космополите родом из Рашке припремају за отварање Трг слободних река.

Дивни и племенити планинари из Лазаревца плету коло са Топлодолцима. Крај Срђановог моста, у хладу столетног ораха, једног од највећих у Србији, гори Олимпијска ватра која се не гаси већ данима. Мост је окићен порукама „добродошлице“ свима који би ову лепоту да виде као свој профит. Неша, један од најбољих познавалаца Старе планине, са супругом и верним немачким овчаром, необичног имена Кондор, широким осмехом и свежим дрењинама дочекује госте, људе из свих крајева Србије који су дошли да се придруже у одбрани река, планина и слободе. Реч „инвеститор“ је најнепопуларнија реч у овом делу Србије.

Због „инвеститора“ сви ови људи су похрлили у Топли До. Преко Срђановог моста разапет ланац. Јак, масиван, није онај кинески. Дошло време да се у Србији ланцима брани слобода. Иза ланца клупа начичкана људима са дреновим штаповима и моткама. Некако ми се чини како у Србији јесен одмиче, да су дани све краћи а мотке све дуже. Ослоњена о црвену металну ограду моста, једна бака свима објашњава горштачку суштину живота и трајања у овом делу Србије и разлоге за протест:

„Кажу неки да би та хидроелектрана и нама у селу донела неку пару. Не знам. Можда и јесте тако. Само ја сам без пара научила да живим целог живот. Ал без реке не знам!“

Топли До и село Ракита су постали престоница слободне и побуњене Србије. Тај усахли и запустели део Србије у коме ветар њише празне дрвене колевке пред трошним кућама, а необране јабуке ишчекују први мраз да их скине са чворноватих крошњи, који је стар као и само име планине под којом су се свили Топли До и Ракита, сакупио је сву своју преосталу горштачку снагу, пркосно не дајући да последње капи живота са ових врлети исцуре кроз оловну цев у „инвеститоров“ новчаник.

Овај исцрпљени али жилав народ, чија су наборана чела једнако браздали планински ветар и сунце, не дозвољава да испод Оштре чуке усахну живот и нада. Њихове грубе руке избраздане тешким радом миришу на достојанство и честитост, док се ослањају на чворновате мотке.

Звона са цркве која се једва држи, у којој већ дуго нема недељне литургије, која годинама не звоне ни за службу Божју, а камо ли за крштење и венчање, ођекују по столетним шумама и врлетним стенама док позивају људе овога крај да сакупе последњу снагу и одбране своје. Са мештанима у строју су и стотинак Топлодолаца чија су имена уклесана на каменој чесми у центру села, који нас подсећају на српске Леониде који своје кости уградише у темеље слободе у Балканским ратовима, који својим главама омеђише границе српства у Великом рату, и Другом светском рату, показујући поколењима како се брани слобода.

Јато звезда сија над Топлим Долом у мрклој ноћи док милиони искри са ватришта у центру села лете у небо. Не сјаје то обичне звезде. То су звезде исковане у ковници храбрости и љубави према Србији, на Брегалници, Церу, Колубари, Кајмакчалану. Јато Карађорђевих звезда у мрклој ноћи без месечине обасјава Топли До, соколећи срца оних који се смењују на стражи. Педесет витезова Карађорђеве звезде дао је овај крај. И тај би народ сад неко да натера да му ћутке преда своју реку и своју слободу.

На стражи се смењују млади и стари, баке и унуци, очеви и деца. Те искре са велике ватре у центру села су искре нове наде и за овај крај и за Србију, које поручују новим дахијама:

Народ смо слободан а не раја из Топлодолске махале. Не дамо вам наше реке, наше планине, нашу Србију и нашу слободу јер то је све што имамо. И зато дахијо чипуљићки добро чуј шта се чује подно Старе планине:

„Громки се поклич ори

Пролама столетне горе

Јече врлетне стене

Хуче планинске реке

Нада се диже ко небом соколи

То слобода из Топлог Дола говори!“

Не дајмо наше реке! Јер у њима тече и жубори и наша слобода!

Аутор је члан ДС

(Извор: Данас)

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ