lat

Овце и овчице - Зашто је у Србији неопходан покрет #metoo


ПОДЕЛИТЕ:

Не познајем ни једну жену која није доживела сексуално насиље или узнемиравање.

Од тинејџерског доба и узнемиравања од стране мушких вршњака, преко факултета где готово по правилу најмање један професор има сексуалне алузије или чак отворени позив за секс, до запослења и каријерног напредовања које неретко зависи од спремности за упуштање у сексуалну авантуру.

Ако погледамо законодавни оквир, чини се да жене (па и мушкарци, јер закони нису у том смислу дискриминаторни) никада нису биле заштићеније од сексуалних предатора. Овај проблем регулишу четири закона – Закон о раду, затим Закон о спречавању злостављања на раду, Кривични закон и Закон о родној равноправности. Закон о раду забрањује сексуално узнемиравање дефинишући га као „свако вербално, невербално или физичко понашање које има за циљ или представља повреду достојанства лица које тражи запослење, као и запосленог у сфери полног живота, а које изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење“. Закон о спречавању злостављања на раду, колоквијално назван законом о мобингу, донет 2010. године препознаје, односно изједначава сексуално узнемиравање са другим видовима злостављања. Једна од последњих мера у заштити жртава сексуалног узнемиравања и с циљем смањења те негативне друштвене појаве јесте допуна Кривичног законика одредбама о полном узнемиравању, које тиме постаје кривично дело и може се казнити новчаном или затворском казном. И Закон о родној равноправности проблематизује сексуално узнемиравање, али и сексуално уцењивање.

Ово је ситуација де јуре, али де факто реалност је другачија, односно увођење правне регулативе готово нимало није променило слику у Србији. Жене пријављују сексуално узнемиравање и уцењивање тек кад им „прекипи“. Питање које постављам је – докле ће жене испитивати границе своје трпељивости? Да ли ће почети да пуцају раније, или ће се десити, као у неком психолошком експерименту с мишевима, то да им се константним притисцима временом повећава праг толеранције. Зашто се очекује да према осионима имамо разумевање, зашто је пожељно понашање Аске из Андрићеве приповетке „Аска и вук“ са којом је себе упоредила Марија Лукић, жртва сексуалног насиља. Овце смо из страха и због васпитања, не само родитељског него и оног које нам је околина пружила. Звери напасника одувек је било, али у последњих стотину година у Србији овакво се насилничко распусно понашање није бележило. Власт којом располаже Српска напредна странка, моћ и новац који им је обезбедила створили су разбојнике и кабадахије каквих од турских времена овде није било. Атмосфера безакоња завладала је Србијом, чини се да су кадрови СНС-а недодирљиви и да је заштита коју им омогућава председник странке (који је, како и сам често заборави, председник свих грађана Србије) толико јака да јој не могу доскочити никакви закони. Међутим, оно чега се власт једино боји јесте јавно мњење и оно што им је заиста важно јесте сопствени маркетинг. Док нам институције, попут полиције, тужилаштва и судства не постану независне, као што морају бити, док родитељи не инсистирају на једнаком васпитању деце различитог пола, оснаживању девојчица и давању подршке за то да се супротставе свему што доживљавају као непријатно, а не да се стидљиво смешкају и да трпе, дотад оно на чему можемо да инстистирамо јесте јавно иступање пре свега познатих личности, које би својим примером подстакле и остале жене, посебно оне из мањих средина, да говоре о својим лошим искуствима, како би се та појава заиста осудила а насилници стигматизовали. Жене које су професионално, академски, уметнички или на неки други начин остварене и које заузимају важније улоге у српском друштву својим ауторитетом валидирају тему сексуалног насиља, с тим да се мора водити рачуна о томе каква се порука шаље. Иначе, дешава се следеће: уколико не постоји конкретан доказ или сведоци, насилник може покренути тужбу за повреду части ако би био јавно означен као насилник. Али, у том случају на њему је да износи доказе, а уколико би се у јавности такво понашање перципирало као неприхватљиво, сигурно би се нашло много сведока за сведочење о томе. Интересантно је да сексуални предатори нападају често, кад год им се укаже прилика, жртвом неко постане више стицајем околности, односно пословне или неке друге повезаности с насилником, и најчешће нема везе са тиме како изгледа и да ли се према општеприхваћеним мерилима сматра лепим или згодним, односно лепом или згодном. Ето, управо због тога нам је у Србији неопходан покрет #metoo.

Др Марина Николић,

Председница Форума жена Демократске странке

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ