lat

Опозиција Вучићу или Вучићева опозиција


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Срђана Миливојевића за Данас

Ако је веровати писању таблоидних медија, једна мала и сасвим минорна политичка странка одржала је седницу Главног одбора и гле чуда вести са састанка тако небитне организације су на насловним странама и ударним вестима свих партијских гласила Српске напредне странке.

Док Александар Вучић, главни уредник и власник свих државних режимских медија и страначких таблоидних билтена, кроз своје мегафоне узвикује:

„Уаааа, жутииии!“: као ехо упорно му се враћају три речи:

„Крушик, Крушик, Крушик!“

Пошто су батерије на мегафону поприлично истрошене, такорећи на измаку, ваљало је упослити нова грла, пронаћи последње незадовољнике, људе разочаране због неиспуњења сопствених амбиција, тркаче на кратке стазе, спринтере који су кренули у трчање маратона, којима су се коначно отворила врата Телевизијских Бастиља.

Многи су се волшебно присетили да за моћне уреднике и власнике тих медија постоји чаробна реч која и гвоздена врата отвара, само ако газда пре тога намигне. „Сезаме, отвори се!“: ођекује у редакцији Пинка, док се као на траци пред камерама у ударним емисијама смењују људи који су до јуче на тој истој телевизији черечени као жути лопови.

С друге стране, оно што се зове преостала грађанска, васпитана и честита Србија, с пажњом прати и ослушкује шта се дешава у Демократској странци. И та пажње не попушта ево већ 30 година.

Још се странка која је обновила рад 3. фебруара 1990. честито није ни формирала а већ су је 28. јануара 1991. напустили неки од оснивача попут Косте Чавошког, Николе Милошевића и Александра Петровића, који су формирали Српску либералну странку.

Већ следеће 1992. године странку напуштају Војислав Коштуница, Владан Батић, Борислав Пекић, Михајло Ковач, који оснивају Демократску странку Србије а потом Владан Батић формира и Демохришћанску странку Србије.

Следећи већи потрес десио се већ 1995. када странку напушта њен први председник Драгољуб Мићуновић, који са групом истакнутих и веома угледних чланова попут Виде Огњеновић и Десимира Тошића формира Демократски центар. 2000. Демократска странка је уз ОТПОР! дала кључни допринос рушењу Милошевићеве диктатуре.

Ко би још попамтио ко је све после одлазио из Демократске странке. Међу отишлима су и Чедомир Јовановић, Зоран Живковић, Борис Тадић, Душан Петровић, Драган Ђилас.

Пратио сам шта је режимска штампа писала о крају и краху Демократске странке током ових превирања. Скоро исто што пише и данас. Неке од текстова потписују исти људи.

Који после тридесет година нису схватили да је Демократска странка неуништива. Што би бар требало да знају они који покушавају да је по задатку разоре изнутра.

Јер неки су уз буку одлазили, а неки су у тишини долазили. Некада је бука због нечијег одласка служила само да прикрије одушевљење због нечијег доласка. Чини ми се да је таква ситуација и данас, после одлуке о формирању Грађанског демократског клуба Демократске странке, који чини група најугледнијих људи који се формално нису учланили у ову странку али су својим знањем и искуством спремни да помогну.

Разумем и жељу неких својих драгих пријатеља који су се због намере да неке ствари убрзају несвесно сврстали на страну оних који Демократску странку нападају из сасвим других разлога, који никако нису уподобљени са њиховим намерама. Пријатељство са њима нећу прекидати, али странке су интересне организације базиране на принципу добровољности.

Циљ страначког деловања је остваривање општег интереса, а не задовољење личних амбиција. А за деценију и по колико сам члан Демократске странке нагледао сам се оних којима је ова политичка странка била трамболина са које су скакали да дохвате звезде. Који су се учланили не у Демократску странку, већ у власт.

Памтим и оне који су изнели терет опозиционе борбе против Милошевића када се опозициони статус у друштву плаћао послом, егзистенцијом, нажалост понекад и главом.

Као и оне који су остали у Демократској странци после 2012. који су хапшени на правди Бога пред камерама, да би се њиховим хапшењем Демократска странка провукла кроз таблоидно блато. Уз помпу хапшени, ослобађани су уз медијски мук. И остајали у странци, завређујући моје поштовање.

Посебно ценим младе људе који Демократску странку препознају као мотор прогреса овог друштва, као иницијатора и покретача свих важних друштвених и политичких процеса у Србији.

Гледао сам како неки од тих људи стасавају пред мојим очима и преузимају најважније позиције у странци. Радо се упуштам у дискусију са њима, јер знам да су они будућност не странке већ Србије. Нажалост, део тих младих људи је решио да у свом младалачком заносу организује изборе који нису уподобљени са начином како то предвиђа Статут Демократске странке.

У Демократској странци која негује различитост и слободу мишљења неумесно је уопште расправљати о уподобљености политичких ставова било ког члана са већином.

Свако има право на став о најважнијим питањима, могућност да своје мишљење образложи осталим члановима, да своје замисли промовише и залаже се за њихову реализацију у складу са програмом странке, да се труди да оне постану идеје већине. Али и обавезу да у јавности заступа оно што је став већине.

Међутим уподобљеност деловања а нарочито избора за највише функције са статутом странке је неопходна, јер су избори у Демократској странци показна вежба како ће се ова политичка организација понашати на правим изборима у држави. Зато избори у било ком делу Демократске странке и било којој организационој целини не могу личити на изборе за атамана козачке скупине или хајдучког харамбашу.

С обзиром да је Демократска странка оснивач и члан широког опозиционог фронта окупљеног у Савез за Србију, сасвим је извесно да неће учествовати на Вучићевим намештеним и неслободним изборима. С друге стране Александру Вучићу је неопходно да на изборе изведе не било ког члана Демократске странке, већ да на изборном плакату има жути круг на плавој позадини, који би му дао гаранције за легитимитет изборног процеса.

Пошто од тог посла нема ништа, уследио је још један јуриш зарђале кашике на Демократску странку.

И то баш у тренутку када су дизајнери и кројачи царевог новог одела по први пут у историји Србије осмислили митинг власти против опозиције, који смо до сада видели само у Топ листи надреалиста, који не успевају да угуше покличе незадовољних грађана док Србијом ођекује:

„Крушик, Јовањица, органска марихуана, доктор Мали, оружје, тетка из Канаде…!“

Између могућности да буде опозиција Александра Вучића и опозиција Александру Вучићу, на Главном одбору одржаном 30. новембра ове године, Демократска странка се определила за ово друго. Да следи визију и путоказе које су њени оснивачи поставили пре више од стотину година и потврдили пре 30 година.

У мраку напредне Србије жути знак Демократске странке сија као злато. То злато имуно је на корозију са зарђале кашике.

Аутор је члан ДС

(Извор: Данас)

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ