lat

Образовање се не завршава пред камерама


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Биљане Максимовић за Данас

О неким темама не мислим и не пишем као особа која има политичко опредељење. Зато што су ми син и неке вредности неподложне менама и вредновању било чиме изван круга срца и разума.

Зато и о образовању, просвети и Шангајској листи не могу на начин на који би о изборима, демократији и слободама. Ипак, морам. Из разлога истоветних који ме покрећу суботом. Само кретање доводи до будућности.

Мој син је у основној школи, гимназији и на факултету био ђак генерације, онај коме пише 10,0 на уверењу о дипломи. Положај науке и образовања њега (до)тиче.

Његова одлука да остане или оде престаје бити његова када и о стварима сасвим обичним, нормалним и остваривим по себи, о свему дакле, одлучује само један. Користећи само један критеријум: неподношљиву лакоћу одбацивања знања. Све што измиче контроли, сврставању и лаком одгонетању бива одбацивано.

Мој син одлуку неће донети на основу ранг-листе и положаја Београдског универзитета. Понајмање поведен разлозима о којима приповеда Вучић.

Свака одлука је исход процеса. Сазревања. И гнева и разлога. Ниједан цитат не може га приближити одлуци колико може оно искуствено, емпиријско, његово лично. О школама у које се преселила борба за рејтинг. Уколико је омогућено да деца бораве у њима од свитања до сутона прибављају популарност. О модалном пресеку медиокритета који овладава како се не би школа нашла „на лошем гласу“ и оптеретила проблемом недовољно уписаних ученика. Међу непожељне клизи због високог критеријума оцењивања, а не туче, обести и безобразлука који није и не може бити део дечјег одрастања.

Припада генерацији која срећом, телевизијски дневник не гледа, али је могао гледати како прича о дигитализацији изгледа у школама, када се у опремљене учионице улази као на школске свечаности, а наставник опомиње да се ништа од сценографије не пипа. Он је био тај, који је гледао како комисија тестове прегледа кључем, како се оцене на већима стичу, како у патуљастом одељењу од петнаест ученика се десет проглашава Голијатима знања.

Њему се догађало да испред себе не затиче упитане, темпераментне и радознале, већ уплашене за норму, оптерећене могућношћу да се преко ноћи преселе у технолошке вишкове. Мој син је ишао у школу у којој се одвијао неометано једино штрајк две антагонистичке групе наставника. У учионици је слушао и поуку о ваљаности у покорности. Дете је видело како се нико не бори за његовог болесног друга.

Месецима је са децом скупљао прилоге, уместо да то ради држава и неко други, позванији. У неверици је посматрао ћутање свих када су му разредну напали и оставили да се сама брани. За себе, децу и професију. Сустигао га је умор од реалности овако нехумане и застрашујући неправедне, а да није ни искорачио на пут пуним кораком.

Завршио је најбољи факултет у земљи, први у својој генерацији, без илузије да је то зато што је толико и тако бољи. Знао је разлоге успоравања код многих. И сводило се на немогућност да снове подупреш новцем, платиш часове, курсеве или књиге. Фактицитет стварности у којој су многи даровити из његове генерације већ посустали, клонули је оно што ће га одвести или задржати. Та лична искуства су компас, не обећања о кабинету и примањима. Конкретне понуде њему су стизале од првог дана дипломирања, са мастером се умножавале од компанија, страних.

Тако дугорочно, плански и стратегијски раде они који моћ заснивају на знању, вредновању и препознавању. Није жељан након 12 година учења лагодног живота. Недостаје му да знање постане моћније од егоизма, неморала и кукавичког заклањања. Неће да ратује за неодговоран живот и лаж.

Профано до бесмисла сада и звучи парола о животу од рада. Можда је време да јој се врати смисао. Истрајно и поштено. И, да важи за све једнако. Почетак мора бити исти, као и услови трке; време, циљ и резултат ће нас већ сами направити победником или пораженим. Никако речи и обећања. Неће њега задржати ганутљива прича, хоће утемељена и потврђена.

То што о стању у просвети прича Александар Вучић, отвара је и закључује једним швенком камере и пригодном смиром, као и о свакој другој теми из свог предизборног програма, говори да избор је на нама, а не у његовим обећањима. Не мора нас камера пратити, али се од савести и разборитости не смемо одвајати.

Ауторка је шефица Информативне службе Демократске странке

(Извор: Данас)

ПРАТИТЕ НАС

СТОП МЕДИЈСКОМ МРАКУ!

Преузмите бесплатну
мобилну апликацију са Play Store или App store продавнице

КАТЕГОРИЈЕ