lat

Ново лице политике - Марко Чомић, Демократска странка


ПОДЕЛИТЕ:

Марко Чомић (29) љубитељ је књиге и позоришта, панк музике и путовања. Одрастао је у Новом Саду и како се од ране младости интересовао за политичке прилике у земљи, са 18 година постао је члан Демократске странке.

Каже да се недавно по први пут охрабрио да путује сам и то описује као “једно потпуно другачије искуство”. Овог пута нисмо разговарали о туристичким путовањима, већ сам покушао да сазнам у којој фази је његово путовање кроз свет домаће политике, којом жели и планира све озбиљније да се бави.

Марко, која су Ваша најранија сећања која се везују за некакву идеју о томе да бисте могли или желели једног дана да се бавите политиком? И, да можете из ове перспективе да се обратите том Марку од пре много година, да ли бисте га посаветовали да ни не помишља да прави кораке у правцу политичког активизма, или бисте баш све поновили?

Када је реч о првом тренутку када сам схватио да желим да се бавим политиком, моји родитељи препричавају догађај како сам са непуне две године трчао у круг у шеталици по стану и викао “Слобо Садаме!” Одувек сам имао интересовање, памтим, рецимо, тинејџерске године и жељу да мењам свет, памтим и веру да је то могуће. Још увек ме није наупстила та вера да је могуће да мала група људи мења свет набоље, те и даље мислим да је то најважније када се бавите политиком.

Пре неки месец сам био на тренингу за тренере у Вршцу и разговарали смо у неком тренутку о томе да можемо нешто да мењамо у прошлости да ли би то мењали? Мој одговор је био: ја бих све исто, само јаче! Много грешака сам направио у свом бављењу политиком до сада, лоше процењивао људе, веровао и коме сам требао и коме нисам требао, покушавао, истрајавао, одустајао и враћао се. И због свега тога заједно – данас сам ту где јесам. Из грешака сам највише научио, због тога ништа не бих мењао.

Прошле јесени сте се вратили из Бирмингема, где сте као добитник Chevening стипендије британске владе постали мастер јавне управе – како бисте у пар реченица представили Chevening стипендију неким будућим стипендистима?

У 4 речи: Најбоље искуство у животу! Школа је важна, и Универзитет у Бирмингему пружа много студентима, јединствени су у свету по томе што раде истраживања, предавања и раде консалтинг – Кетрин Манган (Catherine Mangan) која је директорка депратмана на ком је био мој мастер је истовремено и председница ЛГА (Local government association) која ради са локалним владама у Великој Британији кроз консалтинг, држање обука и тренинга и израду идејних решења за проблеме у временима у којима се новац који британске локалне самоуправе добијају из буџета, сваке године драстично смањује.

Можда је мој најјачи утисак то што су ми била отворена врата свуда и што су ме светски признати стручњаци гледали као себи равног. Чак, у већини случајева су видели шансу да они уче од студената, јер долазимо из најразличитијих делова света и њима је та размена искустава непроцењива. Не постоји довољно добра реч да се опише то искуство. Свакоме бих препоручио да се пријави, јер је то искуство које мења из корена, које је мени отворило делове себе које нисам ни знао да имам и на крају из свега изашао јачи и са пријатељима широм света.

Какво је било Ваше британско искуство? Кога сте упознали, где сте све били, шта сте радили? И, да ли Вам недостају Бирмингем, Лондон, колеге и професори са Универзитета?

Искуство у целини је невероватно. Људи које сам упознао су невероватни. Колико год била флоскула, заиста је искуство које шири видике јер долазите у свакодневни додир са културама и људима са којима нисте имали шансу да комуницирате, првенствено мислим на људе ван Европе. Chevening искуство за мене данас значи то да могу да жмурим, убодем прстом на карту света и без отварања очију кажем, познајем некога одавде.

Пропутовао сам целу Велику Британију, био и у Велсу, Шкотској, Енглеској и Северној Ирској и прирасла су ми за срце сва та места. Не памтимо путовања по томе где смо били, већ по људима са којима смо били. По емоцијама. Ту су та путовања, било да су једногодишња и завршавање мастера у Великој Британији или викенд путовања јако слична са политиком. Политика је емоција и политичари који мисле да могу да лажу грађане – греше. Грађани препознају искреност и неискреност, онако инстиктивно. Недостају ми сви и недостаје ми све. Мислим да је део мене остао тамо и биће тамо заувек. Осећам се као да је та земља сада моја, не онолико колико Србија и Балкан, али јесте моје.

Чиме се бавите од повратка из Велике Британије и на који начин Вам искуство које сте имали као “Чивнинговац”, данас помаже и користи, како у професионалном усавршавању, тако и у политичком ангажману који сте узели у Демократској странци у којој водите ресор за европске интеграције?

Наставио сам где сам стао. Радим на себи кроз неформално образовање и трудим се да напредујем. Ако хоћете искрено, људи ме гледају другачије. То сам дефинитивно приметио. С једне стране то је предност, јер имате неку врсту поклоњене моћи и перцепцију људи да знате вероватно више него што знате и људи вас више уважавају јер имате тај папир завршеног мастера у иностранству. Са друге стране, то је и мана, јер људи од вас очекују много више. Очекују да имате решења за све ствари које муче странку и друштво. Ова два примера сам узео као екстреме.

Што се тиче ангажмана у странци, помаже искуство јер сам поред тога што сам учио о решењима које је применила Велика Британије, ја и живео та решења. Могао да осетим на својој кожи како систем функционише и које су му врлине и мане. Константно размишљам о томе како Британци раде, рецимо стратегије за реформу јавног сектора или његових делова. То су документа од десетак страна. Док рецимо, ми у Србији и даље правимо неке стратегије које имају по 100 или 200 страна. Фасциниран сам и даље колико је образовање кроз које сам ја прошао имало практичну примену у модерном британском јавном сектору. Волео бих да наша држава има слуха и да може да учи из искуства других држава, прилагођава их нашем контексту у ком живимо и да идемо напред као друштво. Нажалост, то тренутно није случај, јер ако на пример читате извештаје Европске комисије о напретку Србије, од 2009. године на овамо, видите да се у делу који се тиче реформе јавног сектора, мање више исте речи понављају, пре свега, неефикасност. Ми још увек причамо само о децентрализацији, коју сматрам кључном за решавање дела проблема који мучи јавни сектор у Србији, а у Великој Британији се локалне самоуправе удружују и стварају нове ентитете који имају за циљ решавање проблема кроз партнерства са бизнис сектором, невладиним сектором и заинтересованим грађанима. Мислим да би то у Србији могло да ради, када би, постојала политичка воља.

Да ли је и колико данас тешко бити млад демократа у, фактички, недемократској Србији?

Бити млад и у политици је тешко у овој земљи. Бити жена у политици је тешко у овој земљи. Проблем је како се изборити за своје место у странци и у друштву, без да морате да копирате сва лоша понашања старијих колега, без да се праве уступци којима ћете остати без оних идеала због којих сте ушли у политику. За то нема магичне формуле, то зависи од граница које поставите сами са собом.

Постоје три интереса када се бавите политиком: општи, страначки и лични. Они би требало да буду хијерархијски поређани на тај начин. Ако можете да задовољите један интерес, задовољите општи, ако можете два, општи и страначки, ако можете сва три – онда сте махер у политици. А ја вам гарантујем да је увек могуће направити ситуацију у којој су сва три интереса задовољена, само што ће то ретко да прође лакмус хартију странака и друштва у Србији, јер смо ми још увек претполитичко друштво. Наше друштво данас је дубоко корумпирано, без слободе медија и дубоко подељено на оне који су уз власт и оне “зле друге” који хоће да униште напредак Србије. Ми смо друштво без дијалога у ком постоје непријатељи, а не противници. Мора поново да се успостави и да се негује култура дијалога и разговора. Стално се питам зашто не можемо да разговарамо прво о стварима око којих се слажемо, па тек када их све исцрпимо да почнемо да разговарамо о стварима око којих се не слажемо. Вероватно зато што никада не би дошао тренутак да их све исцрпимо.

Питаћу Вас отворено – да ли ће Демократска странка опстати у овим временима пуним изазова по опозициону сцену – чини се да нам предстоје месеци и године у којима ће се онај део политичке сцене који често зовемо “демократским” и “проевропским”, па и “грађанским”, ребрендирати, само што ником још увек није јасно како ће коначни производ тог процеса изгледати. А, многи су и забринути. Каква су Ваша очекивања?

Демократска странка трпи и преживљава хајку, малтретирање и етикетирање од стране СНС већ више од седам година. Преживела је и преживеће, ма колико они желели да је униште, нас да уклоне и владају са квази-опозицијом у виду СРС. Демократска странка је била и јесте модернизацијски мотор овог друштва, заједно са Демократском омладином и то ће бити и даље. Мислим да су људи забринути са разлогом. Укрупњавање опозиције увек доводи до тога да један део странака и покрета кроз то укрупњавање изгуби свој идентитет и најмање грешке данас могу да значе да сутра не постојите, што смо видели током деведесетих, а и касније.

Ја верујем да ће Демократска странка и овај пут из те битке изаћи као победница. Демократска странка је увек била место у ком се окупљају и они са десног и они са левог спектра, и ако гледате историју и излажења људи из странке, углавном су они са десног спектра напуштали странку и правили своје организације, а ми леви остајали ту. Ја верујем да ће тако бити и овај пут. Могу да туку, прете, хапсе, да нас називају жутим лоповима, олошем, чак и усташким курвама у сред Народне скупштине, не могу да нас униште нити да победе модернизацијски дух Демократске странке, првенствено зато што га уопште не разумеју.

У којој мери су оправдане стрепње многих аналитичара да ћемо као коначан и неминован одговор на аутократски режим Александра Вучића добити једну снажнију, али суштински десну, конзервативну опозицију, у којој ће они којима су блиске идеје социјалдемократије и левице, само фигурирати као подршка при рушењу постојећег режима?

Чини ми се да је идеолошки спектар потпуно помућен тренутно, или да се дели на две осе, оне који су против и оне који су за Вучића. Нисам сигуран да нужно значи да ћемо добити десну опцију, или само десну опцију. Мислим да смо тренутно у ситуацији у којој се већина странка и покрета тражи на идеолошком спектру и покушава да пронађе своје место међу бирачима који су против Вучића и Српске напредне странке. Мислим да нисам довољно храбар да прогнозирам како ће то изгледа, а оно у шта желим да верујем је да ће социјалдемократске странке и покрети преживети и имати своје место у политичком животу Србије.

Који су то конкретни циљеви које желите да остварите када је реч о Вашем политичком раду, како у самој Демократској странци, тако и у друштву у ком живимо и како планирате да их остварите?

Рекох пре, постоје три интереса: општи, страначки и лични. Ја желим друштво у ком се комшији каже добар дан на улици, ђубре баца у контејнер, поштују људска права и негују слободе. Желим да верујем да је то и општи и страначки и мој интерес. То значи да желим Србију која је пуноправна чланица Европске уније, која води рачуна о животној средини, која је променила свој систем образовања и у којој влада владавина права а не милост владара. Ово су идеали. Недостижне звезде водиље које показују пут којим треба да се иде. А свакодневне одлуке које доносим у свом ангажману су увек у складу са тим.

Ако хоћу да мењам ово друштво, први корак је да мењамо странку која треба да врши власт. Без реформе политичких странака нема реформе друштва. Пре десетак година у Демократској странци и Демократској омладини није било уобичајено да се води дијалог и сукобљавају мишљења, бар не онолико колико је то сасвим уобичајено данас. Да можете да изађете на Главном одбору, кажете своје мишљење које је потпуно супротно мишљењу руководства и због тога не трпите последице. Има ту још много посла. Волео бих да за десет година видим Демократску странку која је однеговала плурализам идеја и мишљења како га негује данас. Демократску странку у којој искључиво побеђује снага аргумената. Само када то достигнемо, знаћу да сам делимично успео у својим настојањима да мењам ово друштво.

(Игор Бесермењи)

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ