lat

Језик у служби раскола


ПОДЕЛИТЕ:

Ауторски текст Марине Николић за Данас

Ових је дана, а захваљујући „Приручнику за употребу родно осетљивог језика“, које су представили Координационо тело за родну равноправност и Агенција УН за родну равноправност и оснаживање жена (UN Women), лингвистика поново успешно послужила за спиновање српске јавности.

Наиме, овај се приручник, из више разлога, о којима ће на овоме месту бити речи, може користити мање за пропагирање родно осетљивог језика, а више за постизање усијане атмосфере и увек актуелне поделе српског друштва на оне који су за гинеколошкињу или за гинеколога, или психолошкињу насупрот психологу. Уз опаску да ни код једног, нажалост, не идемо редовно.

Осим тога, Приручник може послужити као још једно Потемкиново село напредњачке власти на највишем нивоу, у тренутку у коме имамо недопустив степен дискриминације жена, фемицида и партнерског насиља, а истинска равноправност не постоји ни у назнакама.

Ни један приручник не може бити кључни корак у спречавању дискриминације, већ то једино могу бити законодавни оквири и спровођење закона, што имплицира политичку вољу у једној држави да се суочи с превазилажењем проблема који у њој постоје. А таква клима у Србији једноставно не постоји. Родно сензитиван језик, односно препорука за његово коришћење (не и увођење, јер он у извесној мери и на известан начин већ дуго постоји), један је од средстава за смањење дискриминације жена.

Међутим, ауторке нису баш у сагласју са достигнућима српске феминистичке лингвистике, иако се на њу уредно позивају. Очигледан доказ за то је драстично сужавање појма родно осетљивог језика, сводећи га, нажалост, само на суфикс и увођење непостојећих речи (нпр. мисионерка, или рачуновоткиња и књиговоткиња, уместо именица у женском роду рачуновођа или књиговођа, кад већ крупије остаје у оба рода), што сматрам највећом маном ове књиге.

Већа видљивост жена које обављају неку професију у језику јесте важно и то подржавам. Мислим да родно осетљив и недискриминаторан језик (који осим суфикса подразумева и забрану сексизама, избегавање фраза типа „нежнији пол“, „лепши пол“ и сл.) заиста може учинити жене видљивијим и равноправнијим. Али, то је само једно од средстава, а никако најважније.

Када је реч о облигаторности употребе језичких средстава наше друштво имало је различита искуства. Кроз историју се може видети како се неки дискурс пласира и може ефикасно пласирати одозго, што се заиста може сматрати својеврсним језичким инжењерингом, па имамо пример говорне етикеције у Југославији после Другог светског рата. Тада су, готово преко ноћи, друг и другарица проширили домен своје употребе и постали основно средство за обраћање и ословљавање.

Дакле, може и то врло делотворно, што не значи да је и друштвено и лингвистички увек оправдано, али је сасвим легитимно. То је један од начина промена у језику. Закон о родној равноправности, који је недавно ступио на снагу, препоручује родно осетљив језик с циљем промене свести оних који се тим језиком служе а у правцу остваривања родне равноправности и промене понашања и ставова људи.

Стандардни језик формирају стручњаци, формална употреба језика подразумева одређени степен облигаторности и у томе не видим ништа спорно. А у свакодневној употреби оштро прописивање језичког понашања није могуће.

У приручнику има тврдих ставова, попут избегавања скраћеница за титуле, чему нема разлога, јер језик, а посебно писани, то користи с циљем постизања економичности. С друге стране, употреба паралелних форми отежава и успорава комуникацију, у нешто мањој мери у писменој форми у односу на усмену. Такође, када говоримо о стандардизацији језика, требало би избегавати политички (идеолошки) појам демократије. Постоје правила на основу којих се језик нормира, а та правила могу, али не би требало да буду ни аутократска али ни демократска. Већ једино – научна.

Ауторка је председница Форума жена ДС

(Извор: Данас)

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ