lat

Интервју са Зораном Ђинђићем


ПОДЕЛИТЕ:

То је концепт Србије као земље јаке, средње грађанске класе, финансијски стабилних, независних породица, доброг образовања, добрих струка, стабилног социјалног осигурања, бесплатног основног и средњег образовања. Коначно, земља сигурних и безбедних улица, земља некорумпиране полиције и брзог судства.

Приредила: Горица Мојовић

У данашњем виртуелном свету могуће је замислити и извести све што пожелите, толико уверљиво да изгледа стварно. Уосталом, научници су одавно успели да помоћу слика “дешифрују” гласове – потенцијалне – великих умова. У новинарству, пак, није никаква новост замишљени интервју, бивало је, раније више него сада, таквих разговора у којима се ставови и мисли значајних људи стављају у контекст данашњице. Тако је на подручју бивше СФРЈ, у време почетка отклона од социјализма, била изузетно спроведена акција “Шта би Маркс данас рекао”, која је касније мање успешно демонстрирана и са још неким изузетним људима.

Од убиства премијера Зорана Ђинђића прошло је 17 година. После шока у којем су се затекли и његови поштоваоци и дотадашњи противници, Србија је ушла у један непрекинути пут лутања и мањег или већег удаљавања са пута модернизма, за који се бескомпромисно залагао несумњиво најзначајнији лидер не само Демократске странке после обнове, већ и саме Србије.

Дакле, шта би Ђинђић, на кога се данас позивају и његови архепротивници, рекао? Форма интервјуа је, једноставно, најзгоднији начин да се, с једне стране, сублимишу питања, ситуације и стања у којима је Србија била с краја прошлог и почетка овог века и миленијума а где је данас, а са друге да се на пригодан начин подсетимо мудрости, ширине, живости и хитрине духа Зорана Ђинђића.

* Својевремено сте изјавили: “Ако са Милошевићем уђемо у 21. век, ја се више нећу бавити политиком!” Ви сте били креатор рушења тог режима. Зашто вам је било важно да се то деси пре преласка у нови век?

Моје чврсто уверење је да смо ми као народ 20. век прокоцкали. Ми смо га изгубили забављени погрешним експериментима. Један експеримент је био Југославија, други је био комунизам. Ми смо, практично време од 1914. до 2000. изгубили. Нисмо се у том периоду бавили унапређењем свог народа него организационим формама које су нас сваких двадесет година бацале у нови рат и враћале сто година уназад. Због тога се ми не можемо понашати као да нормално настављамо живот.

Народ се 5. октобра определио за убрзање историје, а не за идеју обичног дисконтинуитета.

* Шта је била Ваша основна идеја после 5. октобра, шта је то више од обичног дисконтинуитета?

Ми морамо да почнемо најсвеобухватнији поступак модернизације наше државе од времена када је кнез Михаило убијен управо зато што је то хтео, што је хтео да доведе странце, да доведе наше људе из Беча и Будимпеште и да модернизује једну оријенталну државу каква је тада била Србија, која је почивала на личним везама, на клановима, на интересима.

Његова идеја била је да по узору на тада напредну аустроугарску администрацију модернизује и српску. И један од разлога што је био неомиљен и што је био убијен јесте и тај.

* Шта би, по Вашем мишљењу, та модернизација Србије требало да обезбеди грађанима Србије?

То је концепт Србије као земље јаке, средње грађанске класе, финансијски стабилних, независних породица, доброг образовања, добрих струка, стабилног социјалног осигурања, бесплатног основног и средњег образовања. Коначно, земља сигурних и безбедних улица, земља некорумпиране полиције и брзог судства.

* Како да се формира та средња класа? То свакако не може без иностраног капитала, страних инвестиција?

Питање је желимо ли ми да будемо земља јефтине радне снаге, нека врста радничког предграђа Европе с могућностима брзе зараде и великих ризика или желимо да будемо земља висококвалификоване радне снаге, земља у којој радна снага није мало плаћена, земља која привлачи инвестиције својом стабилношћу, добрим законима и институцијама.

* Како ћемо то да постигнемо? Капитал има своја правила, тржиште је неумољиво.

Мислим да је прича “пусти тржиште јер ће оно само да регулише своје односе”, прича за малу децу. Постоји само неколико земаља које су после 200 или 300 година у прилици да њихово тржиште функционише на нормалан начин, а да људи не умиру од глади због таквог тржишта.

* Шта ћемо ми да радимо? Да се одрекнемо тржишних принципа?

Ми морамо врло пажљиво да оценимо колико можемо, а да не оптеретимо све грађане Србије кроз порез, да усмеримо новац према оним социјалним категоријама које су, не својом кривицом, дошле у ситуацију да не могу да живе од својих примања. То су пензионери, то су социјална давања, то су оне буџетске функције као што су здравство, школство, судство, полиција. Мора да се води пажљива политика у односу на те делове друштва јер они ће у тржишном пословању, где побеђују они који имају оштрије лактове, бити губитници транзиције. То не сме да се деси.

* Објаснили сте неке ствари које се тичу економије. Претпостављам да се Ваша прича о реформама не завршава само на тим питањима. Шта је суштински циљ реформи о којима непрестано говорите?

Реформе нису саме себи циљ. Ни модерна Србија није сама себи циљ. Ради се о људима који у Србији живе, ради се о њиховим судбинама, о њиховим личним потенцијалима, ради се о томе колико ми можемо својим деловањем да омогућимо да они помогну сами себи. Наш највећи, а можда и једини национални потенцијал, једина развојна могућност јесу наши људи. Њихова сналажљивост, памет, енергија, њихов здрав егоизам, жеља за личним и породичним успехом. Тај потенцијал се данас поништава медијским заглупљивањем, насртајима на школство, универзитет, политичким примитивизмом.

* Како су ти људски потенцијали у Србији угушени? Како је тај политички примитивизам овладао нашом јавном сценом?

Ми имамо проблем с тим што су наши политичари сувише егоцентрични и самозаљубљени и мисле да све постоји само због њих. На западу, кроз развој њихових демократских друштава, лидер је чиновник народа и нације и он је одржив само уколико води напред, у оној мери у којој он даје неки план где нација може да успе. Може да погреши. Оног тренутка када он неки свој интерес стави изнад интереса нације и каже: мада сам ја постао проблем, ја нећу да се склоним јер, ето, људи ме подржавају, он губи кредибилитет.

* Ако се политичари тако понашају, ко се онда уопште усуђује да се бави политиком?

Највећа опасност од једног песимистичког описивања политике је у томе да поштени и часни људи не желе да се баве политиком јер је политика нешто лоше и кроз медије је приказана као нешто лоше. Онда се практично догађа једна добровољна негативна селекција да они који имају добро мишљење о себи и свом моралу кажу: “Нећу да се бавим политиком јер су политичари корумпирани, политичари су лопови, преваранти.” И онда заиста нема довољно добрих људи који би преузели одговорност за нешто што је најважније, а то је опште добро.

* Кад смо већ код општег добра, познат је Ваш став да Србија треба да буде део Европске уније јер је то гаранција просперитета. Ви имате и извесне замерке на деловање Европске уније?

Данас знамо да је визија европског јединства, европске породице, “сједињених држава Европе” постала веома стварна и да Европљани, припадници такозваних суштинских европских народа, могу задовољно сести за исти сто и рећи: “Обавили смо велики посао.” Али остаје питање да ли је цела Европа присутна за тим столом?

Говорим о Балкану. Питање је како превладати процес разједињавања, недостатак кохезије и интеграције у овом важном региону.

Одговор је сличан оном који је дат Европи 1945: Треба нам велика идеја и велика визија, нешто што нас води напред, нешто што је веће од “business as usual”, веће од рачунице, од привреде, која је за мене најважнија ствар. За већину људи ради се о идентитету. Реч је о души, а не о материјалном, а по мени идеја европских интеграција је велика идеја – уколико она пропадне, црни дани долазе за Балкан, без своје целовитости, Европа неће бити стабилна и неће моћи играти водећу улогу у светској историји.

Моја порука је следећа: Наравно да одлучују позитивне снаге у самим земљама Балкана, али нама је потребна и позитивна енергија из Европе. Ова енергија се не сме сводити на материјалне ствари, она мора садржати идеализам и емоцију.

 

ПРАТИТЕ НАС

Постани члан

КАТЕГОРИЈЕ